Српски вез

Наша култура је изузетно богата у свим сегментима а вредне руке жена су јој дале посебан и оригинални печат. Српски вез је на далеко познат и чувен по раскошним везеним мотивима који су дали трајно обележје српској традицији.

Свако од нас се вероватно сећа симпатичних ручно везених слика на платну које су вредне руке наших бака везле.

Свака од њих је носила неку поруку и украшавала зидове соба.

Жене у нашој историји, нису жалиле труда да својим рукама и маштом дају оригиналност и аутентичност српским народним ношњама, ћилимима, постељинама, столњацима, башчалуцима и много чему још.

Хвала вредним бакама на дивним ручним радовима који нас подсећају на то ко смо ми заправо и где су наши корени.

Intervju sa Vesnom Nedić, vlasnicom ,,SAN Serbian Canadian Magazine”.

Za gošću ovog intervjua, mogu slobodno reći da je jedna od čuvara srpske kulture i tradicije na prostorima severne Amerike.

Ona je Vesna Nedić, osnivač i vlasnik uglednog srpskog časopisa u Kanadi, pod nazivom SAN Serbian Canadian Magazine.

Poznavajući Vesnu lično, znam da će ona uvek reći da je to i zasluga mnogih ljudi oko nje koji čine deo njenog tima, što i jeste istina. Ali svi mi odlično znamo da je Vesna lider i da zbog svoje skromnosti ne ističe činjenicu da je upravo ona stub ovog prestižnog srpskog magazina na prostorima Kanade.

Jer samo neko ko iskreno voli svoju tradiciju, može tako nesebično dati sebe da ta tradicija živi na prostorima Kanade a to je priznaćete, izuzetno velikodušno sa njene strane.

Iz tog razloga, meni je velika čast predstaviti tako značajnu ličnost za srpsku zajednicu na ovim prostorima.

Draga Vesna, možeš li nam reći, kada i kako se rodila ideja za osnivanjem časopisa ?

Svako ko ode iz svoje zemlje izgubi deo sebe. Ja sam, takodje izgubila deo sebe i godinama sam nosila tu prazninu u sebi. Nedostajali su mi srpski jezik, srpska kultura, vrednosti i tradicija. Tokom života van Srbije desilo se kod mene i nešto neobično. Počela sam da uvidjam i divim se nekim osobinama našeg naroda i zemlje koje ranije ili nisam primećivala ili nisam dovoljno cenila. Postala sam svesna posebnosti našeg naroda i neke istorijsko kulturne egzotike koju nosimo u sebi. Živeći u zapadnom svetu sam spoznala u kolikoj meri smo mi zapravo vrlo interesantan i živopisan narod sa bogatom kulturom. Počela sam drugim očima da gledam i na Srbiju i njene prirodne lepote i na kulturno istorijske spomenike ali ne isključivo iz nostalgije, već zbog saznanja o njihovom postojanju, ili spoznaje nečega što dok sam tamo živela nisam bila u stanju da prepoznam i divim mu se.

Tokom godina života u ovom društvu osećala sam i ličnu intelektualnu prazninu ne razumevajući u potpunosti severno-američko društvo, engleski jezik, komunikaciju i mentalitet ljudi. Iz razgovora sa našim ljudima stekla sam utisak da nisam jedina i da se mnogi naši zemljaci osećaju slično u Kanadi. Tako se rodila misao da je potreban časopis za nas koji predstavlja neku vrstu kulturno-intelektualnog “hibrida” izmedju Srbije i severne Amerike, koji se prilagodjava novom društvu i prihvata neke norme i mentalitet tog društva, ali istovremeno imamo i snažnu potrebu da održavamo svoju kulturu, jezik i tradiciju.

Zajedno smo jači

Ova ideja bi ostala neostvareno sanjarenje da mi nije prišlo nekoliko ljudi u želji da stvorimo zajedno taj časopis. Zahvaljujući timu ljudi krajem 2014. godine osnovan je SAN i tokom prve polovine 2015. godine zajednički je razradjena koncepcija časopisa sa stalnim rubrikama iz srpske kulture, istorije, tradicije i jezika, prikazima iz srpske zajednice, intervjuima sa uspešnim ljudima našeg porekla u severnoj Americi, kao aktuelnih tema iz severno-američkog društva i svakodnevnog života, a iz ugla i perspektive socijalne grupe koju predstavljaju Srbi u severnoj Americi.

Pored toga zamišljeno je da SAN piše i na teme društva u kome živimo i pomogne našim zemljacima za bolje i brže prilagodjavanje tom društvu. Prvi broj je izašao u leto 2015. godine i do danas časopis redovno izlazi iz štampe sezonski na svaka 3 meseca, upravo je izašao 25. broj i ušli smo u 7 godinu!

Zahvaljujem se Vesni Nedić što se odazvala mojoj ideji da istupimo iz uobičajenog klišea da ona uvek piše o drugima već da ovoga puta neko drugi piše o njoj i njenim zaslugama za očuvanje srpske kulture na prostorima Kanade.

Kada ,,negde tamo daleko” imate osobu poput Vesne, onda ste sigurni da parče domovine opstaje i prosperira u zajednici kojoj pripadate.

Više o SAN Magazinu, možete saznati na website: www.sanmagazine.ca ili na Instagram profilu:@ sanmagazin

Folklorni ansambl: ,,Kosovski Božuri- Oakville, Kanada

Folklorni Ansambl Kosovski Božuri osnovan je 1984. godine.

Ansambl se sastoji od blizu 80 članova uzrasta 4-20 godina.

Njihovi članovi svu radost folklora i pesme dele sa misijom očuvanja srpske folklorne tradicije u Severnoj Americi.

Igrače možete videti na većini naših crkvenih funkcija, uključujući godišnju proslavu Svetog Save i Folkloramu koja se održava poslednjeg vikenda u aprilu mesecu. Članovi folklora takođe putuju po Kanadi i Americi a imali su i par zapazenih nastupa u Srbiji.

Putovanjima i gostovanjima članovi stvaraju dugotrajna prijateljstva sa drugom pravoslavnom decom. Božuri su neprofitna, volonterska organizacija, čiji se roditelji udružuju kako bi pomogli svojoj deci da održe svoju tradiciju stvarajući uspomene i prijateljstva koja će trajati celi život. 


Misija Folklornog Ansambla Kosovski Božuri je da stvori i održava raznovrsne duhovne i kulturno-obrazovne programe da bi duhovno i kulturološki obogatili mlade ljude. Takodje da pomogne mladima da bolje razumeju svoju veru, istoriju, kulturu i tradiciju te promoviše i uspostavi blisku i aktivnu društvenu i omladinsku zajednicu radi očuvanja i stvaranja zdravijeg i ispunjenijeg života. Mladi ljudi time postaju dobri članovi društva i daju pozitivnu sliku naše zajednice, vere i nacije svetu oko nas.

Veoma često se na njihovim nastupima mogu čuti igre, pesme i kola sa juga Srbije, pa se često na njihovom repertoaru može videti i čuti Gnjilansko kolo i pesme i igre iz Vranja.


U trenutnoj situaciji u kojoj se nalazi ceo svet a vezano za pandemiju COVID 19 roditelji volonteri i deca su uz sjajnu organizaciju ipak uspeli da počnu sa sezonom 2020/21. Uz sve propisane mere jer sigurnost dece je na prvom mestu, Božuri nastavljaju sa radom sa Teodorom Prostran koja veoma uspešno prenosi znanje na naše mladje grupe i sa Ljubomirom Lukom Popovićem dobro poznatom u folklornim krugovima koji će raditi sa starijim ansamblom.

Uz divnu decu, sjajne roditelje, stručan pedagoški kadar i podršku koja se Ansamblu Kosovski Božuri nesebično pruža, sigurni smo da uspeh neće izostati a to će se i pokazati nadamo se u skorije vreme jer su se deca poželela nastupa, putovanja i druženja. 

Бисер православља у Косовском Поморављу -манастир Драганац

Манастир Драганац је манастир у околини Гњилана у Косовском Поморављу.Он је задужбина краља Лазара Хребељановића и носи име по његовој ћерки Драгани која је живела свега 16 година.

Први пут се спомиње у даровници српског кнеза Лазара 1381.године.

Манастир се налази близу места Прилепац,које је родно место краља Лазара и припада Епархији рашко-призренској.

Главна манастирска црква је била посвећена Светом Архангелу Гаврилу.

Историја бележи податке о манастиру тек у 19.веку а до тада се мало шта писано бележи о њему. Кнез Михајло Обреновић обнавља Манастир 1869.године ,након обраћања народа са овог краја са захтевом за обновом манастира Драганац. Недуго затим у манастиру је почела да ради једна од првих месних школа.

Историја бележи да је манастир у периоду од 25 година потпуно опустео,све док у њему није дошао игуман јеромонах Кирило,1999.године.

Од тада па до данас, манастир Драганац у околини Гњилана, представља једини живи манастир у источном делу Косова око кога се окупљају православни верници који ту живе.

Игуман Кирило је почео са обновом манастирског комплекса, када је сазидао конак а затим су почеле да ничу и друге зграде, укупне површине три хиљаде квадратних метара.

2011.године игуман Кирило напушта манастир и на чело манастира долази игуман Иларион ,бивши познати глумац Растко Лупуловић.

Данас,манастир Драганац код Гњилана треба посматрати као једини бастион православља на Светој српској Лазаревој земљи.

Надежда Петровић -српска сликарка и хуманиста

Надежда Петровић била је најзначајнија Српска  сликарка с краја 19 и почетком  20 века. Академски сликар, школована у Минхену са великим бројем самосталних изложби широм света.
Изузетно образована жена и по квалитету далеко испред времена у коме је живела.

Умом је ишла напред, рукама стварала а разумом предњачила.
Имала је Европско образовање и путовала по свету онда када је много жена у то доба било неписмено.
Оснивач хуманитарне организације: ,, Коло Српских сестара”. У Београду је 1912. године отворила сопствену сликарску школу.

Током Балканских и Првог светског рата бавила се и фотографијом, као прва жена ратни фотограф.

Велики хуманиста и патриота.

Поред свих квалитета које је поседовала у Првом и Другом Балканском рату Надежда Петровић је била велики патриота, те је била добровољац , ратна болничарка на фронту.
Умрла је од епидемије која је захватила рањенике и болничко особље.

Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.

Живела је за свој народ, за сликарство и отаџбину.
Златним словима је уписана у српску историју.


.
.
.〰🌹〰

Сава Поповић Текелија

( Преузето са мог инстаграм профила @tatjana__art )

Сава Поповић Текелија је био први Србин доктор права,оснивач ,,Текелијанума” , председник Матице Српске, доктор, племић , трговац , правник , филантроп и ктитор.

Највећи део свог великог богатства, Сава је уложио у школовање младих Срба у свим струкама јер је на тај начин хтео унапредити интелектуални сталеж свог народа.

Поклонио је своје огромно богатство држави а своју личну библиотеку, поклонио је Матици Српској.

Жанка Стокић -славна српска глумица

(Преузето са мог инстаграм профила @tatjana__art)

Жанка Стокић је била славна српска глумица.

Одиграла је на стотине позоришних улога и снимила филм под називом: ,,Грешница без греха”.

Била је глумица раскошног талента,веселе природе и боем у души. Живела је за позориште и цео свој живот посветила је глуми.

На приватном плану, имала је несрећу да је била на удару злобних и уских схватања комунистиста који су је из чисте љубоморе јавно осрамотили,прогласили је издајником и нарушили јој кредибилитет,што је Жанка јако тешко поднела.
Несрећна Жанка,некада најславнија српска глумица,била је у затвору и осуђена ( скоро и погубљена у том процесу) од стране комунистичког режима у послератној Југославији као сарадник окупатору током Другог светског рата, само зато што је наступала током ратних година.
Глумила је да би се прехранила и купила лекове за дијабетес,болест коју је добила током рата.

Јавно осрамоћена само због своје љубави према глуми, Жанка се потпуно повукла из јавног живота. Умрла је само три дана после добијене вести да су јој комунистичке власти поново дозволили да глуми.
Ни држава а ни културни радници јој нису подигли споменик након смрти.

Споменик јој је подигла служавка којој је Жанка оставила део свог наследства.
Колико год да је неко хтео да наруши углед наше славне глумице, остаје мит о непревазиђеној Жанки Стокић као најславнијој српској глумици, мит о звезди која и данас сија истим сјајем као у време када је највише радила и дала српској култури.


Сима Андрејевић Игуманов – оснивач православне српске Богословије у Призрену

( преузето са мог инстаграм профила @tatjana__art)

Сима Андрејевић Игуманов је један од великих задужбинара Србије.

Био је српски трговац,хуманиста и црквено-просветни добротвор.

Као изузетно вешт трговац,стекао је велико богатство продајом дувана и то исто богатство у целости поклонио својој држави.

Потпуно предан Богу, непрестано је позамашно даривао цркве , манастире , сиротишта , школе , домове ученика , певачка друштва али је и помагао болесне и немоћне.

Сима Игуманов је рођен у Призрену.

Године 1871. основао је Православну српску Богословију у Призрену.

Патријарх Павле је био велики поштовалац Симе Игуманова и једном приликом је рекао да: ,,Сима Андрејевић Игуманов, није заложио само сав свој иметак, већ и целог себе у просветне и хуманитарне циљеве, чиме је израстао у великог добротвора целог српског народа”.

У центру Београда, на Теразијама се налази једна од његових задужбина,тзв. Игуманова палата.