A sada leti.

Ne plači mila moja. U tvojoj se duši slila čežnja za vremenom koje je spavalo pored tebe, samo snevalo tvoje snove a ti si ga samo pogledom pratila .

Mnogo si lutala,malo govorila, previše praštala a sebe krivila. Nešto mi šapuće da si se mnogo u mašti zaigrala i da si mnogo vremena protraćila na nebitne ljude, na nebitne stvari i na zablude.

Sitnom si nožicom nežnom stazom gazila ka pogrešnim ljudima i velikim očekivanjima a sebe u jalovu brazdu gurala. Nisu to bile tvoje staze i negde si to morala znati. Bilo je znakova ali si žmurila i samu sebe gazila.

Kud ti se pamet denula da mi je znati?

Znam ja da ti je to vazda muku stvaralo ali si valjda morala znati da si se za ono bolje što si želela, morala potruditi sama. Morala si gledati dalje od svitanja.

Nisi ti kriva dušo moja što blago srce u grudi nosiš.

Ne plači mila moja i ne brini za ono što je bilo jer još je vremena preostalo. Evo pogledaj, još si tu i nisi potonula. Tu smo obe u beznadju našem. Ti da letiš a ja da te pratim.

Tu sam da vidam tvoje rane i da ti razvijem krila da podješ u susret sjaju što obitava u beskraju.

Ali pre no što poletiš, nauči da poštuješ sebe jer to će te spasiti bola.

Ajde leti sada…Leti mila moja ali sada trvdoglavo sledi svoje snove. Pa mi dodji opet ali mi se tada pohvali. Umesto suza u tvojim očima, hoću da vidim sjaj koji je izgradio put ka tvojoj sreći.

Obećaj mi da će to tako biti i ja ću te čekati. Tu sam da ti čvrsto tlo pod nogama budem, da te osloncem u visine dižem, da brinem i da te hrabrim. Tu sam, ne brini…

Ajde sada leti…leti dušo moja mila.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *