Вероватно да већина нас,нисмо ни свесни како нас сопствена деца доживљавају све док нам случајне ствари не скрену пажњу на то.
Ја сам као и већина брижних родитеља,поред све бриге коју сам показивала за децу, сасвим несвесно из најбољих намера,стављала акценат на значај њиховог образовања..
Али,деца то очигледно сасвим другачије доживљавају.
Тако сам ја једног дана,сасвим случајно чула телефонски разговор моје старије ћерке са њеном другарицом када јој је рекла: –,,Ти не знаш, како је тешко живети са професорком у кући. Ви имате професоре само у школи а ја и после школе имам професора у кући. Страшно”!
Тада сам схватила да је природа мог посла била врло доминантна и у мојој кући.
То је била реченица која је мене моментално преобратила из професорке у ,,само маму” у кући.
Схватила сам да наша деца нису наше власништво,да не можемо управљати њима и да је на нама да уживамо у најлепшој улози на свету коју смо добили а то је бити родитељ.
Тако је мене моје дете научило најлепшој лекцији живота у само три реченице 🙂
